Pitera Brojgela Starijeg
Esej o slici "Lovci u snegu"

LOVCI U SNEGU (1565. godina)

Jedan od umetničkih velikana koji se okitio večnom slavom i čije ime nikada neće biti zaboravljeno, jeste Piter Brojgel Stariji. Njegovo delo koje nikada ne gubi na fascinantnosti, delo koje zarobi posmatrača već pri prvom kontaktu, jeste slika "Lovci u snegu" iz 1565. godine (deo ciklusa "Godišnja doba" - Zima, danas u Umetničko - istorijskom muzeju u Beču).

Ovo je jedna od najinteresantnijih predstava lova, često reprodukovana, neka vrsta prototipa, uzora mnogim današnjim foto - stvaraocima. Poput mnogih drugih nepoznanica iz Brojgelove biografije, jeste i pitanje da li je i sam umetnik uzimao učešća u lovu koji ga je evidentno fascinirao. Kao čovek naklonjen seoskom načinu života i žanru koji je iz njega proizašao, dobio je nadimak "seljak Brojgel".
Piter Brojgel Stariji (Pieter Brueghel), rodonačelnik slikarske loze koja će se ovim poslom baviti naredna dva veka, rodio se između 1525. i 1530. godine. S obzirom da se ne zna pouzdano, da li je mesto njegovog rođenja selo pokraj gradića Brede (Holandija) ili Brija (belgijskog grada koji se na latinskom takođe nazivao Breda), okarakterisan je kao flamansko/Holandski renesansni slikar žanra. Umro je 5. septembra 1569. godine u Briselu. Do naših vremena sačuvalo se 45 njegovih autentičnih radova, od kojih se trećina nalazi u Umetničko - istorijskom muzeju u Beču. Brojni radovi su izgubljeni, ali je sačuvano puno njihovih crteža i grafika.

Ono što suštinski fascinira pri posmatranju slike "Lovci u snegu", jeste osećaj da neminovno postajete deo nje same, deo akcije koja je u toku. Brojgel, koji je odlično vladao zakonima perspektive, stvorio je utisak da vas slika poziva da uđete u nju i priključite se ovom negostoljubivom svetu. Kolorit je tako komponovan da angažuje sva čula, gotovo da se može videti sopstveni dah kako isparava na hladnoći, oseti štipanje obraza ili oseti miris drvnog dima u zimskom vazduhu. Boje su grube i neprijatne, crnih, belih, plavo – sivih tonaliteta, pripadaju svetu koji se neće u dogledno vreme osunčati i ogrejati. One su se, bez sumnje, tokom vekova promenile, potamnele, ali to nije naudilo slici sa estetskog aspekta, naprotiv. Brojgel je bio jako sposoban da uhvati svetlo, osećaj i atmosferu kasnog zimskog popodneva na selu i da ih prenese na platno.

Nebo je monotono i tmurno, preteće kao i ledeni okovi jezera i reke u dolini. Ogoljeno drveće na levoj strani slike sa paučinastim krošnjama, štrči iz beživotnog zamrzlog tla. Linija drvoreda vodi nizbrdicom do sela, a to je putanja kojom se kreću lovci sa svojim psima. Svaki lovac na ovom svetu pri susretu sa ovom scenom, sagledava je kao nešto bezbroj puta proživljeno - škripa koraka pri probijanju kroz sneg, napregnuto disanje, dahtanje lovačkih pasa, graktanje ptica koje kruže iznad, a na prvi poziv ove lovne družine teško da bi iko odoleo, a da se ne priključi.

Možda zajedno sa lovcima svrati u gostionicu (oslikana skroz levo) ispred koje isijava plamen vatre koji razbija ledenu atmosferu, i prosto mami promrzle namernike. Uprkos činjenici da 1565. godina uveliko ne pripada srednjevekovlju, ova slika opisuje momenat koji je vremenski postavljen u to doba. Lovci sa kopljima i strelama, njihova i odeća ostalih aktera, hladnoća, brutalnost, primitivni predmeti, sve ide u prilog ovoj tvrdnji. Značajnu dokumentarnu vrednost predstavlja prikaz brakoidnih i hrtolikih lovnih pasa, kao značajan izvor za proučavanje kinološke prošlosti Evrope, jer ne treba prevideti Brojgelovu fotografsku sklonost ka "hvatanju" i objektivnom prnošenju nekog momenta.

Pejsaž u kome se odigrava radnja teško je sa preciznošću odrediti. Međutim, činjenica je da u Holandiji i Belgiji nema ovako okomitih planina, a Brojgel je boravio neko vreme u Italiji, tako da mu planinski pejsaži nisu strani. Scena i prostor mogu se smestiti bilo gde, a mnoge opravdano podseća na neki njihov omiljeni kutak. Ovo vremensko i prostorno distanciranje takođe je uticalo na vanserijski kvalitet slike.

Iako slika svoj naslov duguje lovcima, često se ističe da oni nisu glavna tema, niti njen fokus, već zima sama po sebi. Na slici se ređa čitav niz detalja - sela, crkve i tornjevi, kuće sa malim prozorima i tankim dimnjacima, ledenice na strehama, minijaturne predstave konja, mostova, buradi mikroskopski uredno poredanih ispred zgrada ... Ljudi su svuda uokolo, zima nije zaustavila život, neki detalji su toliko sićušni da se mogu razaznati samo uveličavanjem, ali vredi ih pogledati iz blizine, posebno ljudske figure, obzirom da se svaka osoba razlikuje. Zamrznuta površina jezera prepuna je klizača, parova koji klizaju i drže se za ruke, jedni klizaju sa elegancijom, a drugi su posrnuli, ima i onih koji jednostavno sve to posmatraju sa obale. Dalje, ređaju se figure dece koja jurcaju na sve strane sa drvenim igračkama, majka sa detetom, žena sa naramkom suvog granja, čovek sa zapregom na putu, ljudi na merdevinama koji popravljaju dimnjak ...

Brojgel postavlja lovnu družinu u prvi plan svoje slike, i to niko ne može poreći. Ovakvim gestom, on je lov postavio na pijedestal čovekove socijalne angažovanosti. Lov je u životu ovog umetnika i zajednici kojoj je pripadao, imao jasno definisano mesto, što potvrđuje i detalj sa duhovite gravire "Lukavi pticolovac" (ciklus"Meseci"), gde je predstavio sebe kao ptičara.
U svakom slučaju, slava Brojgelove slike "Lovci u snegu", ne jenjava već stotinama godina i to je najmerodavniji sud njegove vizije jednog zimskog, seoskog sutona.

Đorde Milovanović, istoričar umetnosti