Evo kako Tolstoj opisuje Ljevina, koji pred odlazak u lov još jednom od svoje mlade žene traži potvrdu da mu je oprostila jučerašnju glupost i njegovu radost i osećanje uzbuđenja pred lov:

...trebalo je još jednom dobiti potvrdu da se ne srdi na njega što odlazi na dva dana, i još je zamoliti da neizostavno pošalje ceduljicu sutra ujutro, po čoveku koji će pojahati do lovaca, da napiše makar dve reči, koliko da zna da je ona dobro. Kao i uvek, njoj je bilo teško da se za dva dana rastane s mužem, ali kad vide njegovu živahnu figuru koja je izgledala naročito velika i snažna u lovačkim čizmama i beloj bluzi, i nekakav nepojmljiv za nju sjaj lovačkog uzbuđenja, ona, zbog njegove radosti, zaboravi svoje ogorčenje, i veselo se oprosti s njim... Ostavivši za sobom sve privredne i porodične brige, Ljevin je osećao sada tako veliku radost života i očekivanja, da mu se nije ni govorilo. Osim toga, osećao je u sebi ono usretsređeno uzbuđenje koje oseća svaki lovac kad se približava mestu lova. Ako ga je sad nešto moglo zanimati, to bi bila jedino pitanja da li će se naći štogod u Kolpenskom ritu, kako će se Laska pokazati u poređenju sa Krakom, i kakve će sreće on biti danas u lovu. Da se ne osramoti pred ovim novajlijom? Da Oblonski ne ulovi više od njega? -tako mu dolažaše na pamet...Oblonski je osećao to isto, i beše takođe nerazgovoran. Samo je Vasenjka Veslovski bez prestanka veselo razgovarao. Slušajući ga sad, Ljevinu beše zazorno sećati se kako je juče bio nepravičan prema njemu. Vasenjka je zaista bio krasan dečko, prost, dobrodušan i vrlo veseo. Da se Ljevin upoznao sa njim kao neženjen, oni bi se izvesno zbližili bili. Ljevinu je bio malo neprijatan njegov praznički odnos prema životu, i nekakva razuzdana elegancija. Kao da je prisvajao sebi visoku, nesumnjivu važnost, zato što je imao dugačke nokte, kapicu sa trakama, i ostalo; ali je sve to izgrađivala njegova dobrodušnost i uljudnost. On se sviđao Ljevinu svojim lepim vaspitanjem, odličnim izgovorom francuskog i engleskog jezika, i još time što je bio čovek njegovoga sveta. Vasenjki se neobično dopade stepski donski konj levo u logovu. Neprestano se ushićavao njime: "Kako je divno na stepskom konju jahati po stepi. A? Zar ne?" , govorio je on. Jahanje na stepskom konju, predstavljao je on sebi, mora biti, kao nešto divlje, poetično, i zapravo nejasno šta; ali njegova naivnost, spojena sa njegovom lepotom, ljupkim osmejkom i gracijom u pokretima, beše vrlo privlačna. Da li stoga što je Vasenjkina priroda bila simpatična Ljevinu, ili zato što se Ljevin starao, radi iskupljenja jučerašnjeg greha, da u njemu pronađe sve što je lepo, tek Ljevinu beše prijatno s njim...

Evo kako je Tolstoj opisao lov šljuke u ritu, na putu ka Gvozdjevu:

Dakle, kakva nam je maršruta? Ispričaj nam ponajlak -reče Stepan Arkadijevič.
- Plan je ovakav: Sad idemo do Gvozdjeva. U Gvozdjevu je s ove strane blato sa šljukama; a iza Gvozdjeva nastaju divni ritovi sa divljim patkama, a nađu se i šljuke. Sad je vrućina, i mi ćemo taman predveče (dvadeset vrsta) stići, i svršiti večernji lov; tu ćemo prenoćiti, pa sutra na velika blata.
- A zar usput nema ništa?
- Ima, ali bismo se zadržali, a i vrućina je. Ima dva divna mestašca, samo mučno da će se što naći. Ljevin je i sam hteo da svrati na ta mestašca, ali su ona bila blizu kuće, mogao ih je on sam uvek obići; a i mala su bila, trojica ne bi imali prostora da gađaju. Iz toga je krivo govorio kada je rekao da će tamo mučno čega biti. Došavši do malog blata, Ljevin htede da ga prođe, ali iskusno lovačko oko Stepana Arkadijeviča odmah oceni močvaru koja se videla s puta.
- Kako bi bilo da svratimo? -reče on pokazujući na rit.
- Molim vas i ja, Ljevine! Kako je divno! -poče moliti Vasenjka Veslovski, i Ljevin ne mogade ne pristati. Još nisu uspeli ni da stanu, a psi su već leteli ka blatu, prestižući jedan drugoga.
- Krak! Laska! ... Psi se vratiše
- Trojici će biti teskobno. Ja ću ostati ovde -reče Ljevin nadajući se da ništa neće naći, osim vivaka, koji se digoše ispred pasa i premećući se u letu žalosno plakahu nad ritom.
- Ah, ne! Hajdete Ljevine, hajdemo zajedno! -zvao je Veslovski.
- Zbilja je teskobno. Laska natrag! Laska! Neće vam trebati oba psa? Ljevin ostade kraj kola i sa zavišću posmatraše lovce. Lovci prođoše celo blato. Osim jednog prdavca, i vivaka, od kojih Vasenjka ubi jednoga, u ritu ne beše ničega.
- Eto vidite, nije da mi je bilo žao blata -reče Ljevin - Samo smo gubili vreme.
- Ipak je bilo prijatno. Jeste li videli? -govorio je Vasenjka Veslovski nevešto se penjući u kola s puškom i vivkom u rukama.
- Kako sam ga slavno ubio! Zar ne? Hoćemo li skoro stići na ono pravo? Konji odjednom trgoše, Ljevin udari glavom o cev nečije puške, i razleže se pucanj. Pucanj se upravo razlegao još pre, ali se Ljevinu učini onako. Stvar je bila u tome što je Vasenjka Veslovski, spuštajući oroze, pritisnuo jednu obaraču, a pri tome pridržavao drugi oroz. Metak je udario u zemlju ne povredivši nikoga. Stepan Arkadijevič zavrte glavom i podsmehnu se prekorno Veslovskom. A Ljevin nije imao smelosti da ga ukori. Pre svega, svaki ukor izgledao bi da je izazvan minulom opasnošću i čvorugom koja iskoči Ljevinu na čelu; a drugo, Veslovski je s početka bio tako naivno ogorčen, zatim se tako dobrodušno i zanosno smejao opštoj njihovoj preneraženosti, da se i sam Ljevin morao nasmejati. Kad su došli do drugog rita, koji je bio dosta veliki i morao oduzeti mnogo vremena, Ljevin ih nagovaraše da ne izlaze. Ali ga Veslovski i sada namoli. Kako je rit bio uzan, Ljevin, kao gostoljubiv domaćin, opet ostade pored kola. Čim krenuše, Krak pojuri ka čapurju. Vasenjka Veslovski potrča prvi za kerom. Stepan Arkadijevič još ne stiže ni da priđe, a izlete barska šljuka. Veslovski promaši, i šljuka prelete u nepokošenu livadu. Ovu šljuku ostaviše Veslovskom. Krak je opet pronađe i stade, Veslovski je ubi, i vrati se kolima.
- Sad idite vi, a ja ću ostati kod konja -reče on. Ljevina je već počela obuzimati lovačka zavist. On predade uzde Veslovskom i pođe u blato. Laska, koja već odavno žalosno skiči i žali se na nepravičnost, polete napred pravo ka sigurnim i Ljevinu poznatim žbunićima, u koje Krak još nije zalazio.
- Što je ne zadržiš? -viknu Stepan Arkadijevič. - Neće ih poplašiti -odgovori Ljevin radujući se Laski i hitajući za njom. Što se Laska bliže primicala poznatim žbunućima, sve je ozbiljnije tragala. Mala barska ptica samo joj za trenutak otrže pažnju. Laska načini jedan krug pred čapurjem, poče drugi, i odjednom uzdrhta i obamre.
- Idi, idi, Stivo! -viknu Ljevin osećajući kako mu srce poče jače kucati, i kako odjednom, kao da se nekakav zavrtanj odvrnuo, u njegovom napregnutom sluhu, svi zvuci, bez mere rastojanja, počeše u neredu ali jasno dopirati do njega. On je čuo korake Stepana Arkadijeviča i primao ih kao daleki konjski topot; čuo je krut zvuk otkinutog u korenu čapura na koji je zgazio, i primio taj zvuk kao let šljuke. Čuo je takođe pozadi, u blizini, nekakvo šljapkanje po vodi, o čemu nije mogao dati sebi računa. Birajući mesto gde će stati, on se polako primicao psu.
- Drži! Ispred kera iskoči šljuka, no ne barska već šumska. Ljevin opruži pušku, ali, dok je nišanio, ču istovremeno kako se onaj zvuk šljapkanja po vodi, pojačava, približuje se, i tome se sad pridruži i glas Veslovskog koji je nešto neobično glasno vikao. Ljevin vide da je nišanio pozadi šljuke, ali ipak opali. Uverivši se da je promašio, Ljevin se osvrte i vide da su konji s kolima bili u blatu, a ne na putu. Veslovski, želeći da vidi gađanje, skrenuo je ka blatu i zaglibio konje. "I koji ga đavo nosi!", reče u sebi Ljevin, vraćajući se zaglibljenim kolima.
- Zašto ste pošli? -reče mu suvo, i viknuvši kočijaša poče izvoditi konje. Ljevinu je bilo krivo i što su ga omeli u gađanju, i što su mu zaglibili konje; a najviše što pri isprezanju i izvođenju konja ne pomogoše ni njemu ni kočijašu, ni Stepan Arkadijevič ni Veslovski, jer ni jedan ni drugi, nije imao ni pojma o zaprezi. Ne odgovarajući Vasenjki ni reči na njegova uveravanja da je tu bilo sasvim suvo, Ljevin je ćutke radio sa kočijašem na isprezanju konja. Ali zatim, zagrejavši se radom i videvši kako Veslovski sa takvmom usrdnošću vuče kola za krilo, da ga je čak i odvalio, Ljevin prekori sebe što je pod utiskom jučerašnjeg osećanja bio odveć hladan prema Veslovskom, i postara se da naročitom ljubaznošću zagladi svoju hladnoću. Kad sve dovedoše u red i kola izvedoše na put, Ljevin naredi da se izvadi doručak...Bon apetit...Ovo će pile skliznuti do dna mojih čizama, izgovori francusku uzrečicu opet raspoloženi Vasenjka, dovršujuću drugo puile.
- E, sad su naše nevolje svršene; sad će sve ići srećno. Samo ja, kao krivac, moram sedeti na boku. Zar nije tako? A? Ne, ne, ja sam Avtomedon. I pazite samo kako ću vas lepo voziti! -odgovori, i ne puštaše uzde kad ga je Ljevin molio da to ostavi košijašu.
- Ne, treba da iskupim svoju krivicu, i vrlo mi je dobro na boku, - reče i potera. Ljevin se pomalo bojao da ne zamori konje, naročito levog alata, kojeg nije umeo da drži; ali se opet nehotice potčinjavao njegovoj veselosti, slušao romanse koje je Veslovski, sedeći na boku, celim putem pevao, ili pričao i podržavao kako treba na engleski način upravljati četvoropregom. I tako, posle doručka, u najlepšem raspoloženju, dođoše do Gvozdjevskog rita...