Ivana Sergejeviča TURGENJEVA,

Iz zbirke priča "Lovčevi zapisi" (Zapiski ohotnika, 1847-1852)
JERMOLAJ I MLINARKA

... Predveče sam s lovcem Jermolajem krenuo u “čeku”. Ali možda svi moji čitaoci ne znaju šta je to “čeka”. E, pa čujte, gospodo!
U proleće, četvrt sata pre sunčeva zalaska, uđete u šumicu s puškom, bez psa. Pronađete kakvo mesto negde na ivici šume, obazrete se oko sebe, pregledate kapislu, namignete drugu. Četvrt časa je prošlo. Sunce je zašlo, ali je u šumi još svetlo; vazduh čist i prozračan; ptice brbljivo čavrljaju; mlada trava se preliva veselim sjajem smaragda ... vi čekate. U dubini šuma postepeno tamni; purpurna svetlost večernjeg rumenila polagano klizi po žilama i stablima drveća, diže se sve više i više, sa nižih, još skoro golih grana, prelazi na nepomične usnule vrhove ... Eto, i vrhovi su potamneli; rumen na nebu postaje modra. Miris šume je sve jači; topla vlaga vas je blago zapahnula; naleti vetra zamiru oko vas. Ptice savladava san - ne sve odjednom, nego po vrstama: evo su se utišale ševe, za nekoliko trenutaka će malinovke, a za njima svračci. U šumi je sve tamnije i tamnije. Drveće se sliva u velike mase koje se crne; na modrom nebu se bojažljivo pojavljuju prve zvezdice. Sve ptičice spavaju. Samo crvenperke i maleni detlići još pokatkad sanjivo zvižduknu ... Eto i oni su umukli. Još jednom se razleže iznad vas zvonki glas carića; negde je žalosno kriknula žitovoljka, slavuj se javi prvi put. Srce vam zamire od iščekivanja, i odjednom - ali će mene samo lovci razumeti - odjednom se u dubokoj tišini razlegne kreštanje i šištanje naročite vrste, čuje se ravnomerno udaranje brzih krila, - i šljuka, povivši lepo svoj dugi kljun, lako izleće iza tamne breze u susret vašem metku.
Eto šta znači “čeka”.

Iz zbirke priča "Lovčevi zapisi" (Zapiski ohotnika, 1847-1852)
ČERTOPHANOV I NJEDOPJUSKIN

Jednog žarkog letnjeg dana vraćao sam se iz lova na kolima; sedeći kraj mene, Jermolaj je dremao i klimao glavom. Usnuli psi otskakivali su kraj naših nogu kao da su mrtvi. Kočijaš je svaki čas terao bičem obade s konja. Beo, lak oblak prašine dizao se za kolima. Uđosmo u žbunje. Put postade džombastiji, točkovi počeše zapinjati za grane. Jermolaj se trže i pogleda unaokolo ... “E!” - poče on - “ pa ovde mora biti tetreba. Daj da siđemo!” Zaustavismo se i uđosmo u “ponikvicu”. Moj pas naiđe na ptičije mladunce. Ja opalih i već počeh da punim pušku, kad se odjednom iza mene ču kako šipražje puca i rukama razmičući žbunje, priđe mi konjanik. “A molim vas lepo, izvolite mi reći”, poče on nadmeno - “s kojim pravom ovde lovite, poštovani gos...ne?” Nepoznati čovek je govorio neobično brzo, isprekidano i kroz nos. Ja ga pogledah u lice: u životu nisam video ništa slično. Zamislite, dragi čitaoci, malog čoveka, svetloplavog, crvena, prćasta nosa i vrlo dugih riđih brkova. Šiljasta persiska kapa, s vrhom od sukna malinove boje, pokrivala mu je čelo do samih obrva. Na sebi je imao žut iznošen lovački kaput, sa crnim plišanim fišeklijama na grudima i izbledelim srebrnim širitima na sivim šavovima; o ramenu mu je visio rog, a za pojasom strčala kama. Kržljavo, grbonoso, riđe kljuse, ritalo se pod njim kao pobesnelo; dva hrta, mršava i krivih kapa, vrzmala su se kraj njegovih nogu. Lice, pogled, glas, svaki pokret, čitavo biće toga neznanca odisalo je ludačkom hrabrošću i preteranom, neviđenom gordošću; njegove bledoplave, staklaste oči zverale su na sve strane i gledale iskosa kao u pijana čoveka; zabacivao je glavu unazad, nadimao obraze, frktao, stresao se čitavim telom kao od prevelikog dostojanstva pravi pravcati ćuran. On ponovi svoje pitanje.
- Nisam znao da je ovde zabranjeno loviti - odgovorih ja.
- Vi ste ovde, poštovani gospodine, - nastavi on - na mojoj zemlji.
- Izvinite, otići ću.
- A molim vas, - na to će on - da li imam čast da s plemićem govorim ?
Ja mu se pretstavih.
- U tom slučaju, izvolite loviti. I ja sam plemić i vrlo mi je milo kad mogu da budem na usluzi plemiću ... A zove se Čertophanov Pantelej !!!
On se saže, vičući, udari konja po vratu; konj odmahnu glavom, prope se, polete ustranu i očepi jednog psa. Pas prodorno zaskiča. Čertophanov planu, zasikta, udari konja pesnicom po glavi između ušiju, brže od munje skoči na zemlju, pogleda psu šapu, pljunu na ranu, udari psa nogom u slabinu da prestane skičati, uhvati se konju za grivu i stavi nogu u stremen. Konj zabaci glavu, podiže rep i porebarke jurnu u žbunje; on za njim potskakivaše na jednoj nozi, pa ipak najzad tako uskoči u sedlo; kao izbezumljen zamahnu nagajkom, zatrubi u rog i odjuri.
- Nisam još stigao ni da se povratim od iznenadne pojave Čertophanova, kad odjednom, skoro nečujno, na vrančiću, iziđe iz žbunja debeljuškast čovek od svojih četrdeset godina. Zastade, skide s glave zeleni kožni kačket, pa me tankim i mekim glasom upita da li sam video konjanika na riđem konju. Odgovorih mu da sam ga video.
- Na koju je stranu odjahao? - nastavi on istim glasom i ne stavljajući kačket na glavu.
- Onamo? Najlepše vam zahvaljujem, gospodine.
On coknu usnama, stade nogama lupkati konja po slabinama i krenu sitnim kasom - trup, trup - u pravcu koji sam mu pokazao. Pratio sam ga pogledom dok njegov šiljasti kačket ne iščeze iza granja. Ovaj novi neznanac po spoljašnosti nimalo nije ličio na onog prvog. Na njegovom licu, bucmastom i okruglom kao lopta, ogledala se stidljivost, dobrodušnost i krotka smirenost; nos, isto tako debeo i okrugao, išaran modrim žilicama, odavao je sladostrasnika; na prednjem delu glave ne beše mu ostala ni jedna dlačica, a na zadnjem je strčala retka svetlosmeđa kosa; očice, baš kao da su samo prosečene, ljubazno su žmirkale; slatko su se osmehivale rumene i sočne usne. Na njemu je bio kaput na struk sa uspravnom jakom i bakarnim dugmadima, vrlo iznošen ali čist; njegove suknene pantalone bile su jako podignute; iznad žute ivice sara videli su se podebeli listovi.
- Ko je ovo? - upitah Jermolaja.
- Ovo? To je Njedopjuskin, Tihon Ivanič. Živi kod Čertophanova.
- A što, zar je siromašan?
- Nije baš imućan; ali ni Čertophanov nema ni prebijene pare.
- Pa što li se on kod njega nastanio?
- Pa eto, sprijateljili su se, jedan bez drugoga ni da maknu ... Što ‘no se kaže: kao šipka i bubanj.
Iziđosmo iz žbunja; odjednom pored nas “zakevtaše” dva kera i jedan matori zec jurnu preko zobi još dosta visoke. Za njim, sa ivice šume, jurnuše psi, kerovi i hrtovi, a odmah iza pasa izlete i Čertophanov. On nije vikao, nije pujdao pse, nije vikao drž’: dahtao je, gušio se: iz otvorenih usta pokatkad bi mu izleteo otsečan, besmislen zvuk; jurio je iskolačivši oči i pomamno nagajkom šibao nesrećnog konja. Hrtovi “pristigoše” ... Zec čučnu, naglo se okrenu, pa pored Jermolaja jurnu u žbunje ... Hrtovi proleteše pored nas. “Pa-a-zi, pa-a-zi!” s mukom, kao da muca, protepa iscrpeni lovac - “Pazi, rođeni!” Jermolaj opali ... ranjen zec se stade kotrljati po glatkoj i suvoj travi, otskoči uvis i žalosno zacvile u zubima nakostrešenog psa. Kerovi odmah dojuriše.
Kao strela slete Čertophanov s konja, izvuče kamu, pa krečeši noge, pritrča psima, besno proklinjući iščupa im izmučenog zeca, i iskrivivši lice, zari mu u grlo nož do same drške... zari mu i grohotom se nasmeja. Tihon Ivanič se pojavi na ivici šume. “Ha-ha-ha-ha-ha-ha-ha-ha!” razleže se po drugi put Čertophanovljev smeh. - Ha-ha-ha-ha-ha!” mirno prihvati njegov drug.
- Ali po pravilu leti ne bi trebalo ići u lov, -napomenuh ja Čertophanovu pokazujući izgaženi ovas.
- To je moja njiva -odgovori Čertophanov jedva dišući.
On otseče zecu zadnji deo nogu, sveza ga i dade psima šape.
- Prema lovačkim pravilima dugujem ti metak, dragi moj -reče on obraćajući se Jermolaju. -A vama, poštovani gospodine -dodade on istim isprekidanim i otsečnim glasom -zahvaljujem.
On uzjaha konja.
- Izvinite, molim vas ... zaboravio sam ... kako se zovete?
Ja opet kazah svoje ime.
- Vrlo mi je drago što sam se upoznao s vama. Ako vam se ukaže prilika, izvol’te doći k meni ... Ama gde je taj Fomka, Tihone Ivaniču? -ljutito nastavi on; -bez njega smo ulovili zeca.
- Pa konj je pod njim pao -osmehujući se odgovori Tihon Ivanič.
- Kako pao? Zar Orbasan pao? Uh, pih!... A gde je on, gde je?
- Onamo, iza šume.
Čertophanov ošinu nagajkom konja po njušci i odjuri glavom bez obzira. Tihon Ivanič mi se pokloni dva puta -za sebe i za druga, pa i on kaskajući opet zađe u žbunje...

Evo kako Turgenjev opisuje čudesnu prirodu seoskog krajolika:

...I pogleda oko sebe kao da nastoji dokučiti kako se može biti bez osećaja za prirodu. Već se smrkavalo: sunce je bilo zašlo za omanji jasik udaljen oko pola vrste od perivoja: senka se pružala unedogled preko nepomičnih njiva. Seljak je kaskao na belom konjiću po tamnoj uskoj stazi uza sam jasik: lepo se sav video, do zakrpe na ramenu, iako je jahao u senci; sasvim jasno promicale su noge konjiću. Sunčane uske zrake zavlačile u šumicu i, probijajući se kroz gustik, obasjavale jasike tako toplim svetlom da su nalikovale na borove, a krošnje im se gotovo plavele dok se nad njima dizalo bledoplavo nebo tek malčice zarumenjeno večernjim crvenilom. Lastavice su visoko letele, vetar je bio posve zamro, zakasnele pčele zujale su lenjo i sanjivo u cvatu jorgovana, čitav stup mušica lebdeo je nad usamljenom, daleko ispruženom granom...
... Sve se unaokolo zlaćano zelenilo, sve se široko i blago lelujalo i ljeskalo pod tihim dahom toplog povetarca, sve odreda -drveće, žbunje i trava; posvuda su izvijale svoju beskrajnu zvonku pesmu; vivci su čas kliktali kružeći nad niskim livadama, čas nemo skakutali s busena na busen; gačci se šetkali crneći se zgodno u nežnom zelenilu još niskih jarih useva i nestajali u raži koja je bila već malko pobelela; samo bi im pokatkad izvirile glavice iz valova boja dima...
...Jutro je bilo divno, sveže, šareni oblačići nalik na jaganjce isticali su se na bledom, vedrom plavetnilu; sitna rosa popadala po lišću i travi, blistala je na pučini poput srebra; reklo bi se da vlažna, tamna zemlja još čuva rumeni trag zore; s neba se odasvud razlegala pesma ševa...